Следи дуг, неповезан и рапсодичан низ о утисцима моје кратке посете русији

никола танасић


twitter thread from никола танасић




Следи дуг, неповезан и рапсодичан низ о утисцима моје кратке посете Русији. Гостовао сам на IV форуму дигиталне дипломатије у Самари, видео реку Волгу и ракету “Сојуз”, причао са професорима МГИМО, ајтијевцима, областном управом, представницом МСП ДНР, и мноштвом гостију форума.
Оно што ће све вас свакако највише занимати јесте атмосфера у Русији везано за рат у Украјини и санкције. Покушаћу да се дотакнем свега занимљивог, а ви питајте слободно ако вас нешто посебно занима.
Прво, атмосфера на аеродромима у Петрограду и Москви, и у самој Самари не указује на земљу која је у рату, нити која је под санкцијама. Недостаје пар брендова за које знамо да су отишли, сви остали су ту. Нема већег присуства безбедносних снага. Нема несташица, нити оскудице.
Што се тиче атмосфере на улици и у супермаркету, човек би помислио да Русија води рат у некој Сирији или Етиопији, а не на својој властитој територији. Ратне атмосфере нема. Фамозног Z има десет пута више по српским градовима, него по Русији (и то пре на плакату, него на зиду).
Сличан је утисак када се разговара са самим Русима, укључујући и људе који раде при државним институцијама – рат се доживљава као техничко питање којим се бави Министарство одбране и Војска, и они то већ раде како најбоље знају, и ту обичан свет нема шта да се меша.
Са друге стране, атмосфера економског рата за Америком и Западом се осети, на то сви обраћају максималну пажњу и доживљавају то као нешто на чему се обични грађани, привредници, и чиновници могу непосредно ангажовати, и где могу бити од користи.
Штавише, утисак међу цивилним становништвом је да је у питању управо политички и цивилизацијски сукоб у коме је украјински рат само епизода која ће се лако разрешити на руску корист, ако само Русија успе да се избори за промену устројства глобалних економских односа.
Будући да је Форум примарно био посвећен дигиталној сфери, у њему је учествовало много ајтијеваца (укључујући представнике државних организација) који се професионално баве развојем руског софтвера и комуникационе технике и решавају кључна питања замене увоза у условима санкција.
Ти људи су развејали једну велику предрасуду – да Русија убрзано губи компетентне кадрове из сектора ИТ. Људи који напуштају земљу углавном су фриленсери или запослени у западним фирмама, и они прелазе тамо где им је удобно и одакле могу да наставе да раде, укључујући Србију.
Велике фирме које се баве софтверским решењима у самој Русији и за руско тржиште имају потпуно занемарљив одлив радне снаге (на нивоу 2% персонала), јер њиховим радницима радна места нису угрожена, а заштићени су и од мобилизације.
Одлазак фриленсера и ајтијеваца-приватника јесте проблем за БДП и домаћу потрошњу, али свакако неће “зауставити развој Русије”. Кључна тема је обезбеђивање увоза високотехнолошке робе, а ту су Кина и Индија кудикамо више расположене за сарадњу него што је Запад спреман да призна.
Друга велика предрасуда коју су ми развејали учесници у Форуму јесте да су руске власти дезоријентисане и да немају релевантне информације о стању на терену, јер им се сервирају фризирани и улепшани подаци зато што се “менаџмент средњег нивоа” плаши да покаже своје пропусте.
Није спорно да корумпирани чиновници дезинформишу “доносиоце одлука”, али исто тако није спорно да ови имају независне изворе релевантних информација о стању на терену. Конкретно, слушао сам предавања о три занимљива истраживања социолога са МГИМО Алексеја Токарева.
Прво истраживање се бавило детаљном анализом ЦЕЛОГ УКРАЈИНСКОГ ФЕЈСБУКА, укључујући анализу општег расположења народа, језика који користе, начина на који се односе према ЛНР, ДНР, и Русији. Истраживања су рађена пре рата, и врло јасно указују да Украјинци “не чекају ослобођење”.
Друго истраживање је обрадило СВЕ (!) дебате које су се водиле на тему Русије у периоду од 2000. до 2021. год. у америчком Конгресу (гигантски сет података), где се јасно види припремање за сукоб са Русијом, као и изградња култа Зеленског током 2021. год.
Треће истраживање је најзанимљивије, и бавило се истраживањем расположења руских грађана према својој држави. Али уместо да одговарају на унапред баждарена питања, испитаници су имали једноставан задатак – да НАЦРТАЈУ “Русију данас” и “Русију 2031”.
Резултати истраживања су били спектакуларни. Не само да је теже “лагати” када се црта, него су слике које су цртали људи у најразличитијим деловима Русије (од центра Москве до забачених села на Камчатки) биле запањујуће сличне по садржају.
Укратко, грађани Русије итекако знају шта их мучи и тишти, веома су резигнирани на корупцију, неравномеран развој, и недодирљивост политичке елите, и имају врло јасна очекивања од будућности. Такође, недвосмислено воле своју земљу, и не очекују њену пропаст. И апсолутно не рат.
Ова истраживања су само мали део истраживања које раде еминентни стручњаци најугледнијих научно-истраживачких центара у Русији, користећи се притом савременим методама профилирања и обраде података. И те информације добијају сви који треба да их виде. И оне се узимају озбиљно.
Ово у потпуности одудара од утисака које сам стекао читајући руске (експертске, или “експертске”) телеграм канале, који упорно инсистирају на томе да руско руководство нема појма шта се догађа на терену, и да своје одлуке доноси у вакууму. Колико сам успео да видим, то није тачно
Да се вратим на тему рата. Разговарао сам са младим Русима из целе Русије (чак и ДНР), разговарао са Белорусима, разговарао и са једним изванредно образованим (а истовремено традиционалним) Чеченом. Истински ме је одушевило, и не могу то довољно да нагласим – ОДСУСТВО МРЖЊЕ.
Могао сам да чујем свакакве критике на рачун Украјинаца, могао сам да чујем тешке речи на рачун злочинаца и власти, па чак и народа, али ни од кога нисам чуо ништа што би се могло назвати дехуманизацијом, људождерством, крвожедношћу, нити мржњом. Украјинци су у ЗАБЛУДИ и то је то
Ово се поготово односи на мој дужи разговор са девојком из ДНР, код које такође нема трунке мржње према Украјини – само стрепње за сународнике који ових дана гину више него икада, резигнације што Русија још увек није свесна да ратује на својој земљи, и бриге да ће потрајати.
Од пријатеља Чечена сам чуо скоро исте ствари, уз снажно евоцирање успомена на рат у самој Чеченији. Наспрам ужаса грађанског рата он ставља слику модерног Казања, у коме није било никаквих међуетничких трвења нити конфликта откако је град освојио Иван Грозни у XVI веку.
Последња ствар коју бих хтео да нагласим јесте да за Србију знају апсолутно сви (и домаћини, и гости), да о нашем народу и држави имају изузетно високо мишљење. Ситуацију на Косову прате сви, и сви се распитују шта се код нас догађа, и зашто.
Махинације, манипулације, и ситно курвање српских власти до широке јавности у Русији не допире, и то је свакако део макијавелистичког талента нашег Председника, који вешто на све стране пласира оно што ће тамо бити најбоље прихваћено.
Изузетно високо мишљење о Србији имају и страни гости. Пријатељ из Индије је нарочито хвалио српску отвореност према свету, и спремност да свима омогући улазак у земљу без визе. Он сматра да је то далековида политика, која ће доста утицати на индијске инвестиције у земљу.
О љубави коју сам са Србију и мучене Србе на барикадама добио од пријатељице из ДНР не морам да вам причам. Прате све и брину као да њима самима не падају гранате на главе. И памте добро да Срби нису заборављали Донбас ни док се Русија бавила својим Светским првенством.
Напомињем да су ово све само моји утисци из комуникације са шароликом групом људи, али није у питању никакво истраживање, и наравно да је могуће да ме моја перспектива вара. Али разлика између онога што читам у руским медијима телеграм каналима и оног што сам видео је огромна.
Што се тиче мог излагања, оно је било на тему “Српски идентитет у текст-свету: герилски рат за ћириличко писмо”. Излагање ћу свакако преточити у текст, па ћете га читати накнадно.

Leave a Reply

Your email address will not be published.